Nevjerovatna priča prve žene koja je istrčala Bostonski maraton

Bobi Gib je prvo bilo zabranjeno da učestvuje na trci, a uz to su je i mnogi vrijeđali riječima da žene fizički nisu sposobne da istrče maraton – pobijedila je i jedne i druge, a ovo je njena priča.

Gib je danas poznata i kao trostruka pobjednica Bostonskog maratona.

„Žene fiziološki nisu sposobne da trče maratonsku trku”.

Tih osam napisanih riječi su odjeknule kao šamar.

„Kakva drskost”, pomislila je Roberta ‘Bobi’ Gib.

Pismo koje je držala u ruci predstavljalo je odgovor na njenu zvaničnu prijavu za Bostonski maraton 1966. godine, koja je direktno odbijena, ali i pogrdnu opasku o njenim mogućnostima kao žene, naročito u vrijeme kada je dnevno trčala i po 65 kilometara.

Iako su šezdesete godine dvadesetog vijeka uveliko bile u zamahu, stav prema atletičarkama i njihovim učešćem u trkama na duge staze je i dalje bio zastarjeo.

Pitanje da li su žene u stanju da istrče 42 kilometra je već imalo odgovor, koji je bezbroj puta bio istican, ali je trkačicama i dalje bilo zabranjeno da učestvuju na praktično svim maratonskim trkama širom svijeta.

„Ma neka idu dođavola”, pomislila je ona, zgužvala pismo i bacila ga na pod.

Bobi Gib će trčati Bostonski maraton bez obzira na to da li će joj biti dozvoljeno da učestvuje.

Sredinom 1960-ih, žensko trčanje na duge staze je i dalje bilo smatrano opasnim i radikalnim.

Žene su do tada već mnogo puta istrčale deonicu od 42 kilometra, ali su i dalje postojale neke neutemeljene ideje da žensko tijelo nije sposobno da izdrži tako ekstremne napore.

Postojao je strah da bi dozvoljavanje ženama da trče na duge staze moglo da dovede i do opasnih nivoa nepristojnosti.

„Trčanje je smatrano kao plodno tlo za neumesnost koja bi preterano seksualizovala žene”, kaže Džejmi Šulc, profesorka kineziologije na Pen Stejt univerzitetu.

Gib je 1964. tiho započela pripreme za Bostonski maraton.

Često je za trening koristila prirodni rezervat u Midlseksu, ne bi li pobjegla od prekornih pogleda.

„Nisam znala šta da radim. Nisam imala trenera, knjige, ništa nisam imala. Nisam bila u stanju da premjerim distance koju sam istrčavala, tako da sam se prepustila vremenu. Moj momak bi me na motoru dovezao, a ja bih se trčeći vratila kući”, rekla je Gib.

Nekoliko meseci pred maraton, prijavila se i zatražila takmičarski broj, ne bi li postala jedna od 540 takmičara koji će započeti trku, ali je bila odbijena nakon sada već čuvene procene ženskih fizioloških mogućnosti.

„Shvatila sam da je ovo bila moja šansa da promenim društvenu svijest o ženama”, rekla je Gib.

„Ako bih mogla da dokažem da su ova lažna vjerovanja o ženama pogrešna, mogla bih da adresiram i ostala lažna vjerovanja koja su korišćena u svrhu negiranja ženskih mogućnosti.”

Četiri dana pred početak trke, ukrcala se na autobus i vratila kući 72 sata kasnije.

Majka je dovezla do starta trke koja će je katapultirati u centar pažnje.

„Moj otac je mislio da nisam normalna i zato je odbio da pođe s nama. Nosila sam bermude mog brata, ispod toga kupaći kostim i veliku trenerku sa kapuljačom koju sam navukla preko glave”, rekla je Gib.

Nakon zagrijevanja od nekoliko kilometara, ona se vratila na start trke i pokušala da se sakrije u obližnjem grmlju.

Kada se oglasio startni pištolj, Gib se umiješala u gužvu prepuštajući bržim trkačima da se izdvoje prije nego što se pridružila masi trkača.

„Muškarci koji su trčali iza mene su ubrzo shvatili da sam žena – vjerovatno studirajući moju figuru otpozadi”, kaže Gib.

„Bila sam jako nervozna. Nisam znala šta će se dogoditi. Čak sam mislila da bi mogli i da me uhapse”.

Njeni strahovi su bili neosnovani – umjesto neprijateljstva, brzo se iznjedrilo drugarstvo.

Kada je bilo jasno da zbog vrućine mora da skine trenerku, ona je muškarcima koji su je okruživali rekla da se plaši da će biti izbačena sa trke.

„Nećemo im to dozvoliti”, glasio je zajednički stav trkača.

„Postojao je taj mit da su muškarci uvijek protiv žena, ali to nije bilo tačno. Ovi momci su bili sjajni, raspoloženi. prijateljski i zaštitnički orijentisani – kao da su sa mnom bila moja braća”, rekla je Gib.

Ohrabrena ovakvim društvom, Gib je skinula spoljni sloj odeće i potrčala slobodno i ponosno – sve sa plavim konjskim repom koji se njihao u ritmu njenih koraka.

Gledaoci okupljeni na ulicama – muškarci, žene i djeca – aplaudirali su kako je prolazila pored njih, a vijesti o njenom učešću su se širile posredstvom radijskih izveštaja.

Kada se približila Velesli koledžu, ženskom univerzitetu koji je bio na trkačkoj ruti, publika je reagovala erupcijom oduševljenja.

Ovaj trenutak je 30 godina kasnije opisala predsjednica Velesli koledža, Dajana Čepmen Velš, koja je tog dana, kao studentkinja, bila u publici.

„Među gledaocima koji su stajali i pozdravljali takmičare, pročulo se da je među njima i jedna žena”, rekla je ona.

„Osmatrali smo lica takmičara bez daha iščekujući da se pojavi, sve dok gledaoci uz stazu nisu počeli da naziru njen dolazak i tada smo svi počeli još jače da navijamo.

„Tog dana smo svi zaurlali jer smo osetili da ova žena čini nešto više od pukog razbijanja rodne barijere na jednoj poznatoj trci”.

Gib se seća da su žene „plakale i skakale od sreće”.

„Jedna je uporno vikala ‘Ave Marija, Ave Marija’. Za mene je to bio izuzetno emotivan trenutak”, rekla je Gib.

Gib ne samo da je iza sebe ostavljala burne reakcije, trku je brzo prelazila.

Prvih tridesetak kilometara trčala je u ritmu koji je garantovao rezultat ispod tri sata, ali njene nove muške patike su počele da joj prave žuljeve i brzina je počela da opada.

Trka se promijenila.

Uzbuđenje zbog mogućnosti da bi organizatori trke mogli da je isključe sada je bilo zamenjeno osećajem poznatim svim trkačima na duge staze – bolna odlučnost i čežnja za ciljnom linijom.

Dok se probijala kroz Boston, bodrena ogromnom bukom koja je pratila, Gib i dalje nije imala predstavu koliko je bila udaljena od cilja.

„Nisam znala gde se nalazim i koliko mi je preostalo do kraja – samo sam stegla zube i nastavila da trčim”, kaže Gib.

Kada je skrenula desno u ulicu Hereford, buka kao da je počela da se pojačava, a poslednjim skretanjem u lijevo, u ulicu Bojlston, ukazala se i linija cilja koju je tako dugo sanjala.

Gib je svoj prvi Bostonski maraton završila za impresivnih tri sata, 21 minut i 40 sekundi – brže nego dvije trećine ostalih učesnika maratona.

Sada je već kultna ona fotografija na kojoj se nalazi kako trči sama, lica zgrčenog u iščekivanju cilja.

Na obe strane ulice se vide gledaoci koji se izvijaju ne bi li je bolje videli, ignorišući ostale trkače i očajnički pokušavajući da vide prvu ženu koja prolazi kroz cilj ove istorijske trke.

Kada je prošla kroz ciljnu liniju, srdačno ju je pozdravio guverner Masačusetsa Džon Volpi, koji se rukovao sa njom i čestitao joj, pre nego što je uveo u hotel u kojem su je nestrpljivo iščekivali novinari iz celog svijeta.

Nakon niza intervjua, grupa muškaraca sa kojima je trčala je pozvala da im se pridruži na tradicionalnom post-maratonskom paprikašu, ali kada su se približili ulaznim vratima, Gib nije bilo dozvoljeno da uđe: „Žao nam je, rezervisano samo za muškarce”.

Bio je to dan dramatičnih promena, ali bilo kakva pomisao o istinskoj ravnopravnosti i dalje je bila daleki san.

Gib je nastavila da trči svakog dana, iako je njen život krenuo u drugom pravcu.

Pomogla je u redefinisanju stavova prema ženskom trčanju, ali to je bilo samo jedno poglavlje u njenom raznovrsnom životu.

„Nakon ovoga, želela sam da se suprotstavim svemu i da nastavim tako”, kaže Gib.

Diplomirala je 1969. na Univerzitetu u Kaliforniji filozofiju i matematiku, a završila je i pripremni kurs za medicinu.

Željela je da upiše i medicinski fakultet, ali je, baš kao i u Bostonu, ženama i tamo bilo teško da pronađu mjesto.

Jednom prilikom joj je bilo rečeno da je „previše lijepa” i da bi „odvraćala pažnju muškarcima u laboratoriji”.

Umesto toga, počela je da radi na epistemologiji i neuronauci u Tehnološkom institutu u Masačusetsu i da uveče uzima časove prava.

Osnovala je 1976. Institut za proučavanje prirodnih sistema, neprofitnu obrazovnu i istraživačku grupu, a dvije godine kasnije je položila i pravosudni ispit.

Pravom se bavila 18 godina, a onda se ponovo vratila naučnim istraživanjima, ovog puta u oblasti celularne molekularne biologije, sa posebnom pažnjom na neurodegenerativne bolesti.

Uz sve to, bavi se i vajarstvom i savremenim slikarstvom, a napisala je i nekoliko knjiga, među njima i memoare pod nazivom Vetar u vatri.

Njeni trkački podvizi i dalje inspirišu.

Gib je 1996. i definitivno priznata kao zvanična, trostruka pobednica – dobila je medalje, a njeno ime je urezano u Bostonskom maratonskom memorijalnom centru na trgu Kopli.

Pedeset godina nakon one čuvene trke, trkačica Acede Bajisa iz Etiopije je Gib uručila pobjednički trofej Bostonskog maratona za trku iz 1966. godine.

„Oni me svake godine slave kao trostruku pobjednicu, što je zaista zabavno, ali glavna je stvar što tamo srijećem nevjerovatne ljude iz svih djelova svijeta, sve društvene grupacije, sve etničke grupe, rase, grupe za rodnu ravnopravnost – mi se svi međusobno volimo – upoznajemo se i postajemo prijatelji”, kaže Gib.

Trkačica, naučnica, advokatkinja i autorka – Bobi Gib je sve to, a usput je i promoterka pozitivnih pomaka na polju jednakosti.

„Jedna od mojih namera je bila i da završim taj glupi rat među polovima u kojem muškarci moraju da žive u jednoj maloj kutiji, dok žene moraju da žive u nekoj drugoj kutijici”, kaže Gib.

„Uvek ću se boriti protiv lažnih poruka. Samo nas istina oslobađa.

„U prošlosti muškarcima nije bilo dozvoljeno da imaju osećanja, dok ženama nije bilo dozvoljeno da imaju mozak.

„A šta ako muškarac želi da se bavi štrikanjem? Da li je onda manje muškarac? Nije. Šta ako žena želi da vozi kamion? Da li je onda manje žena? Nije.

„Svi ljudi mogu da budu štagod žele da budu.”